Dalmacija Šibenik

PRIČA IZ BOŠKOG DOMA

Ovaj Šibenčanin vratio nas je u vrijeme kada je Crnica bila opasnija od Harlema i Bronxa zajedno: U toverne se išlo s nožima, a paranje je u to doba bila tako reći normalna stvar!

PRIČA IZ BOŠKOG DOMA
Petar Deljac
Petar Deljac
Dolac
Crnica nekad
I Petar Deljac se, kao i Ante Baranić, bavio u životu svim i svačim. Ponečim i ilegalno, kao i moj Ante, na crno. S ćaćom je pokojnim, koji se isto snalazija, šverca, vinom, rakijom...

Znate kako Šibenčani zovu starački dom? Ništa Cvjetni dom, to je samo službeno. Boški dom! Od Uboški! Dakle, prije nego smo ušli u Boški dom, moj mi je prijatelj, kolega i suborac, legendarni šibenski fotoreporter Ante Baranić objašnjava kako je njemu mater od ovoga DeljcaPere, Petra, kako si ono reka da se zove? – isplela džemper kad je bija mali, još ga nosi, negdi mu je u armerunu. Sad, bilo mi je to malo "too much", jer ovi je Deljac 1934. godište, stariji od Ante koji je 1942. pa sad još njegova mater, ali Ante nije da ni čut "je, je, i je."

Ipak, kad smo s Petron, krenili malo u priču – ko je, šta je i odakle je – brzo se ispostavilo da je Ante "malo zabuca". Ali, isto se nije da. Krenija je Petru objašnjavati koje on sve Deljce zna – Joso Deljac, tokar mi je radni kolega bija u TEF-u. Je, u Crnici je radija, složija se i Petar. A zna je i Peru Deljca, stolara.

– Nije Pere, nego Ante Deljac! – ispravlja ga Petar. A ja onda prikidam i pitam: Jel se moremo mi zaminit. Ja ću ovog moga Antu ostavit u staračkom domu, kod direktora Tome Ninića, a vi ćete ić s menom. Svega se sićate i sve znate, pa ćete lako naučit i slikavat! Bar me nećete navodit na krivi trag!

U Drvaru svi pijani

Ispostavit će se odmah da usporedba s mojim Antišom – ma ne bi ja da njega za cili starački dom, skupa s direktorom – i nije previše nategnuta. I Petar se, kao i Ante, bavio u životu svim i svačim. Ponečim i ilegalno, kao i moj Ante, na crno. S ćaćom je pokojnim, koji se isto snalazija, šverca, vinom, rakijom... Peklo bi se ode od cukra, skrivalo u grmlju, pa se krcalo u Srimi, i vozilo u Bosnu. Tamo je išlo ko ludo. Znate dokle? Sve dok Bosanci nisu sami počeli od kukuruza peć rakiju!

– Sićan se, došli mi u Drvar, a mene je ćaća ostavija na pijaci, s dvi-tri mire rakije, to bi ja proda... Mira je sto litara, e... a on otiša do hotela. Tamo mu je direktor hotela reka: Ive, više ne iđe kako je išlo?

– Kako to, zar Bosanci više ne piju? – čudija se moj ćaća.

– Ive piju, svi su pijani, ali ne kupuje i ne dolaze u hotel. Šta je, napravili su zemunice, i doli su ispod zemlje, pekli rakiju od kukuruza i više nije tribalo u Bosnu ić – govorio nam je šjor Petar o propasti "bosanskog tržišta".

U polje na vesla

Bilo je to nekih šezdesetih godina, taman je doša iz vojske. A iša je s ćaćon i materon u polje još od malih nogu, nije to bilo ka danas, nije ima ni 14 godina. Imali su polja na Srimi, na Martinskoj, ka i drugi Dolačani.

– U polje se išlo brodon, na vesla, a dva porta za težake, na kojima su pristajali i iskrcavali se, bila su do današnjeg šibenskog mosta, a još dva priko, dalje. Prvi je bija Kamičak, drugi Malinica, treći Dobri dolac, a četvrti Ranik, di je bilo od Šibenke ono uzgajalište, di su gojili ribu, e. Zašto se zvalo Ranik? Zato što je valjalo ujutro rano raniti da bi se došlo do njega, na vesla se išlo. Kad bi se krenilo? U dvi-tri ure po ponoći bi se mi digli, a ovi šta su išli u Ranik, oni se digli na uru, za prispit do u zoru doć u polje, i na stanove, di je bilo blago, ovce. U Ranik su većinom Bujasi išli. Mi Deljci smo smo bili bliže, i Bogdanovići na Malinici.

Ma, ja san više puta, ovako sam sa sebon brojija, stare koje san ja poznava, da ih je bilo više od trista, tih šta su išli u polje. I doša san do toga, da je Dolac ima iljadu, a možda i iljadu i 200 stanovnika, tih pedesetih i šezdesetih godina, kad san ja bija mlad.

Malo je Dolačana radilo u tvornicama! Možda od svega toga njih desetak-petnaest. Ovo sve drugo je radilo u polju. Na vesla dva bi stala, sa svake strane, kad bi bili u gondulama, i to bilo gadno, kad bi bila fortuna bure. I onda bi se minjali, kad bi došli iza tvornice, TEF-a, tamo di je oni bunker, na Batiđele, bi se prominili. Pa bi druga četiri veslali, bilo bi nas sedan-osan.

Srima puna ovaca

Naradili bi se, natrudili na veslima, i prije nego bi došli u polje. Samo bi nas spasija magarac, doli bi ostavili magarce... Di? Stara Austrija je napravila kuće uz more, di bi se mogli sklonit, naložit vatru, i ostavit magarca. To je bilo zajedničko, tu bi uzeli beštije, ko je ima šta, natovarija bi na njih. Stari bi imali bočicu rakije, ta je bočica bila od dekota, od sirupa za kašalj, od prilade, i iz nje bi se napija, i izija bi šaku smokava. I ajde!

A imala je Srima i više od iljade ovaca, sve su to dolačke ovce bile! I danas se vidu one starinske kuće, zvali smo ih stanovi, kad prođete na Jadriju, di su ovce držale. Je, zovu se i danas Deljčevi stanovi, ali nije bilo samo Deljčevih. U Raniku Bujasi, u Dobrom Docu Krnčevići a na Malinici Bogdanovići, Guberine i drugi, a mi Kamičkari smo bili – Deljci, Županovići, Nikolići.

Mi smo se i zvali po tim portima – Kamičari, Maliničani, Dobrodolačani. I Kitarovići su imali jake zemlje, po Zatonu, ali kako nije ima dice, njegovu je pokojnu ženu Dumu oženija jedan Dorbić, pa je odnija dva dila...Tako je to onda bilo, zemlja bi se dilila, kupovala, prodavala – i meni se ćaća drugi put oženija... – kaže nam šjor Petar.

Dole i krši

– Na cijeni su najviše bile dole, udoline di nema kamena, deblja je zemlja... A uz more su nešto zemlje Kamičari imali, to se zvalo krši. To je isto bilo vridno za vinograd, jer bi tu grožđe rano dozrivalo, tu bi se sadija babić, plavina, maraština. I dosta je bilo da padne kiše za prst, odma bi do dna uvatilo. Vamo, kod nas, bi tribalo da padne puno više. Al je zato puno bolje rađalo, više je davalo. Tamo, kod one lokve di iđete za Jadriju, tamo smo mi imali sedan-osan iljada loza... To se danas traktoron brzo iskopa, to što on priore prije ne bi deset-dvanaest težaka iskopalo. A opet to više neće niko da radi... – objašnjava Petar koji je jedno tri godine prije rata isto "likvidira" sve, a prije toga i proda zadnjih 90 ovaca – plus dva litnja janjca za 18 iljada maraka.

On je ionako već odavna radija u TLM-u, pa nije više usporedo moga jedno i drugo, godine su stigle... Danas to izgleda nestvarno, ali tada je bilo svega...

– Našli bi petsto-šeststo kili smokava, najviše petrovaka, po iljadu-dvi iljade kili višanja. Županovići, primjerice, od Dolačana, nisu imali toliko blaga, ali su imali više od iljadu stabala petrovaka. A onda je to išlo, prodavalo, jer nije dolazilo niokle drugo, nije bilo uvoza. Pa barakokule, oskoruše... Na pijaci bi to išlo ka ludo! A pored janjaca, najviše je išla puina i sir. Puina je išla ka luda, nije onda dolazila niokle drugo, nije bilo ni auta toliko ni hladnjaka. Naši bi ujutro došli na stan, brže usiri, i odma na Kamičak, ili Martinsku ostavi brod, i odma na pijaci, i prodaj, ka podili. Znate ko je onda puinu ija? Doktori, advokati, sudski činovnici, nije to ila sirotinja!

– A di ste rakiju pekli? – interesiralo je direktora Tomu Ninića – inače Crničanca, koje s Dolačanima vežu vjekovni, dobrosusjedski odnosi – dok je zajedno s terapeutkinjama Anom Budimir i časnom sestrom Božom Marić, sa zanimanjem slušao razgovor.

– U pokojnog Branka Berovića Ćane. I u Kike Bujasa Vicencina, u Šare Vicina, ribara.

Ozbiljne sačekuše

– To su sve Dolačani. A niste išli u Crnicu?

– A išlo se, ko nije tija čekat! – veli Petar. A ja pitanjem očito pogađam u bitno – A Dolačani i Crničani, jesu se volili puno?

– A, nisu! Crničani su bili u prednosti, jer su bili povr nas. Pa bi nas često puta zaškaljali. Zato bi ih mi iznenadili kad bi se popeli na bedem, iznenadili bi ih, nabacali gori kamenja, svaki deset-petnaest kili, pa kad oni dođu napast nas, gonit doli, a mi na njih odozgora... Onda su morali bižat!

– Znači, to su bile ozbiljne sačekuše! – iznenadija se direktor.

– O, to bi bilo nas po pedeset i na jednoj i na drugoj strani. Dikod bi i milicija morala uredovat, pribilo bi koga. Dica ka dica! Dovoljno je bilo da pljesneš koga, probiješ ga nogon u dupe, il mu daš kapeladu. I odma borba!

A onda je direktora zanimalo još nešto...

– Recite mi šjor Pere, ja san čuja da su Dolačani ženili Zatonjanke?

– Je, ali, većinom ovi koji su imali zemlje po Zatonu.

– Bogdanovići?

– Oni ne, oni su većinon ženili Biličke! Iz Zatona i Rasline su se ženili ovi iz Ranika i Malinice, Bujasi i Berovići.

– Je, tako bi i u nas u Crnici, kad bi se ovi naši ženili iz Bilica i Konjevrata govorili da su oženili Šveđanke. Jer da su došle ozgara, sa sjevera! – priskočija je sad u pomoć i moj kolega Ante, sjećanjem na svoje Trlajiće. Atroke Vikinzi!

Nesritni Spavalo

Danas su to sve "tempi pasati". Dolačana ima svugdi više nego u Docu. Sedandeset ili osandeset Dolačana dobilo je stanove, jedno dvadeset ih je napravilo kuće, Bogdanovića ima samo u Srimi deset ili petnaest, ima ih u Bilicama.

– Od moje godine iman ja, ima rodijak Joso Deljac, ima Ante Deljac, on je teke mlađi, ima Čukita, Bujas Ivo, on je u Vodicama, žena mu je Vodička... i to je sve. Sve drugo ne prilazi sedandeset godina. A bilo nas je nazad tri-četiri godine dabili 50! Sad je zadnji otiša Tome Nikolić, on je bija stariji četri-pet godina. Da znan li Vinka Nikolića? Kuća mu je bila blizu moje! Sićan mu se i brata, zvali su ga Spavalo, jer je vajik spava, ne bi moga ni vozit na brodu, jer bi zaspa. Ne sićan mu se imena, ali znan da su ga ubili četnici, prid kraj rata, uvatili su ga, kad su zapalili stanove u Srimi, i odnili blago.

– A recite mi, šjor Pere... – priuzeja je opet novinarsku ulogu direktor Ninić – je li toverni bilo?

– Ki zemlje! Po pet-šest bi ih bilo! Samo nije bilo tuče, ka u Crnici! Meni je mater iz Crnice, od Lambašića. I pokojni dida bi iša u Bujura! I onda bi se uvik naša jedan jači, da trisku, ako šta rečeš, probije te nogon, piće ti popije sa stola, pa bi nosija dva noža sa sobon. A kad bi se nalija, pa doša kući, ženu trisnija, onda bi skočile ćer i žena na njega, istukle bi ga ka magarca! Nije makniti moga! Žena ga istukla, a vajik nože nosija sa sobon, za pason!

Najopasnije u Bujura

– Je, bija je taj običaj da bi se noži nosili u tovernu. Jednoga su čak zvali okrpani, jer je nosija criva u rukama do bolnice! Isparalo ga je bilo u nekoj svađi – sitija se sad i Ante, a šjor Petar se isto toga sitija. Uz podatak da misli da ga je ispara jedan Zaninović, koji je bija sakrištan u crkvi. Koji bogobojazan svit!

– Znači, to je paranje nožen, u to doba bila tako reći normalna stvar! – zamislija se direktor a Petar potvrdio – Tamo u Crnici nije moglo proći misec dana a da u toverni, u tog Bujura, nije nekog ubolo.

– Moj pradida je odrasta bez ćaće. Ima je četiri godine kad je osta bez njega. A zašto? Jer je u toverni iša branit prijatelja. I toj svađi, u toj gunguli je ubilo njega nožen! I to je tada bilo tako rekuć normalno! – govori Tomo.

– Je, Crničani su bili opasni, a najopasnije je bilo u Bujura. Baba je znala žicon izvanka vezat vrata da ga spriječi da ide nediljon u tovernu, u Bujura. Ali vraga, stari bi to klištima iskida, ili lašunon, ako ne bi moga drukčije. Šta će jadna baba! Puno je dice imala, ko će to ranit, ako ga ubiju, a on je dva noža nosija sa sobon. A pile ne bi ubija, jesan van reka da bi ga žena i ćer namlatile kad bi se kući ugrijan vratija...

Naslovnica Šibenik