Sidi ovde za komin i slušaj šta ću ti reć: čovičanstvo se trglo tek u zadnjih pedeset godina, a dotad je sve bilo isto ka i u kameno doba. Sad je sve naopako, ka šta i sam vidiš. Znači tek kad se opet vratimo u kameno doba, ićemo naprid – kaže nama suznih očiju Ante Mikas (67), uz komin u crnoj kužini u Veloj Njivi.
A suznih očiju smo svi, plačemo gorko jer su nan glave u dimu i jedva se vidimo, da smo živi u kamenoj kućici iz kamenoga doba vidi se samo po garavin oblačićima koji mile iz argatnica, a to su one dvi buže u zidu. Plačemo mi unutra, a plače i nebo izvanka, kiša lije, a Matko se sav umelja u onu saju, kako u Gornjim Poljicima zovu prst debelu čađu koja se navatala po svin zidovima u kućici u kakvima su nekad u dimu i suzama, dikod i u smiju, živile cile obitelji, cila plemena.
Bukara od 50 godin
- Normalno da plačete kad ne znate sidit oko komina. Gledaj vako, noge upreš o matune, ruke na kolina i onda se nađeš ispod oblaka dima, vidiš po vratima, dopola su čista, a otpola crna - kad nas je Ante poučio, sad možemo nastavit divanit, manje i plačemo.
- A ova ti je bukara jedno pedeset godina stara, ako je se dobro natapa vinon, može trajat vječno – pokazuje Nikola Žuljević (50), a pokazuje i dvije kamene kugle na ulazu u kamene dvore koje je savršeno isklesao did mu Nikola, pekar po zanimanju, a klesar po htijenju, koje onako podsjećaju na ulaz u kakvo plemićko dvorište.
- Pa Žuljevići i jesu plemići, didići, stara poljička vlastela – objašnjava.
No, vratimo se na početak ovoga beznadno sivog i kišnog dana, u Veloj Njivi, selu pripadnu Srijanama, mjesnom odboru u Gornjim Poljicima, a sve skupa dijelu Grada Omiša, udaljenome od gradskog središta tridesetak kilometara. Sada ih je šezdeset i šest, nekoć je bilo i preko dvista svita.
A od znamenitih osoba koje vuku korijen odavde pohvalit će se Matom Pavićem, tenisačem koji je proglašen najboljim na svitu u igri parova, osvajačem juniorskog Wimbledona i seniorskih Australian Opena i Davis cupa.
Odavde je i pokojni Martin Bilić, jedan od zadnjih poljičkih diplara, ali i Mare Žuljevića, poljička i srijanska heroina čiji se podvig spominje na kamenoj ploči u Dolačkoj Ljuti. Ono kad su Poljičani 1686. pod vodstvom don Jurja Pezelja zaustavili Turke na poljičkim vratima pobivši ih trideset i šest, sama je Mare usikla dva Turčina i jednoga zarobila. Čime? Biće kosirom. A o tome, ako ne virujete, piše i fra Andrija Kačić Miošić.
Ko će plivat
Malo je di ka u Veloj Njivi sačuvana predaja, ona prava ognjištarska, stotine pripovisti, pismica, legendi i bajki, puno njih iz staroslavenske mitologije kakvih se danas nigdi ne može naći, i sve gledaš oko sebe da ti negdi ne iskoči kakva vila i višćica, da te Topac ne poduši u Cetinu, ili ti zareže Velesove vučine...
Ove pripovisti marno već godinama skuplja Goran Mikas (33), posve posvećen historiji Gornjih Poljica; zapisao je stotine drevnih priča, pisama i legendi, a svira diple, gajde i niz frula i frulica, puvalica starih svakojakih, a ima i svoj etno-bend "Plet".
Plus brine da se sačuvaju nošnje ovog dijela stare Poljičke knežije od kojih su neke stare i više stotina godina.
Uz špaher u njegovoj kužini više ne plačemo, nego slušamo pažljivo što nam o Veloj Njivi i njezinim ljudima ima za reći Mate Žuljević Mikas (62), živa knjiga svoga katuna, s bijelom bradom i kapom kakve nose stari paroni, otkriva i dio svoga života:
- Navigava san, cili svit san obaša, samo nisan bija u Australiji i Zelandi. Ukrca san se na brod kako bi posjetija svoja dva strica koji su išli u Argentinu, jedan 1927., a drugi 1937. godine. Bila mi je želja da ih vidin, a "Jugolinija" je imala liniju. Radija san ka konobar i mukte obaša svit. A viruješ li, nikad nisan naučija plivat!
- Ma kako to?
- Eto tako, po cilo lito bi ka dite bija u Cetini, ali nikako se pustit... Jesan li ja onda najhrabriji čovik na svitu, reci! Jedanput idemo mi priko Tihoga oceana, a kaže meni kapetan: "Mate, a šta da se potopimo? Kako bi ti?" Ja ću njemu: "Kapetane, ja ću najbolje proć: mene odma nema! A ti ćeš plivat i umirat u mukama, morski pasi će te grist komad po komad i nema ti spasa ka ni meni, samo ćeš se napatit!" A jesan mu dobro reka?
- Točno tako, a odakle Velonjivci u Argentini?
- Išli su prvi pa dozivali druge. Moj je did iša 1903. ka nepismen čovik i vratija se 1907., a onda je opet iša i vratija se 1910. pa izgradija kamenu kuću, deset metara dugu i šest, sedan široku, kupija zemlju i svoje uputija opet u Argentinu. Ko je iša poslin, više se nije vraća.
A jesu se dvojica vratila 1948. kad je Tito po njih posla "Partizanku". Puno ih se od sramote nije smilo vratit. Oni koji su zapali u Buenos Aires ka radnici, po danu bi izili i popili šta bi zaradili i nikad ništa, ka sirotinja bi i umrli, a oni u provinciji radili su u gazde koji ih nije plaća u parama, nego bi in da komad zemlje, pašajicu i tako su ostajali i priživili – kaže Mate.
A onda prilazimo i na velonjivsku povijest. Kaže kako je selo staro barem iljadu godina.
- U njemu je pet starih prezimena: Pavići, Pavišići i Žuljevići od priživilih pa Lubatovi i Viliževi od izumrlih. Od didića Žuljevića nastalo je jedanaest prezimena: Mikasi, Lazarušići, Burići, Jurasi, Šipali, Ćorići, Pandžići, Tadići, Prelasi, Karamani i Čokolići.
A kad su 1943. došli četnici u Srijane, ubili su glavara Stanka Jurasa, popa don Franu Babića i sestru mu Francisku, pa zapalili župnu kuću i krsne knjige u njoj. Onda je posli rata doša Narodni odbor i reka ne možeš bit jedno i drugo – ili si Žuljević ili si Mikas, pa su se ljudi pisali samo s jednin prezimenon.
A mi smo rođeni u Splitu, pa smo ostali i Žuljević i Mikas – pripovida šjor Mate i o životu nekad:
- Selo je imalo, ka i druga, komad Mosora i komad Cetine. Sijalo se žito i držalo stoku, ovce, koze, krave, vola, konja. Nisi smija osovat Boga ni spomenit đavla. Kad bi pop prolazija s Presvetin kroz selo, svi bi popadali na kolina i skidali kape, a danas bi ga u gradu gađali kamenon.
Od stoke su sad ostale dvi kozice, od dice dvoje, troje dičice, polje je ledina, a zemljišne knjige nemamo, niko ne zna šta je čije. Oko komina se živilo, jilo, pilo, plakalo, smijalo i spavalo.
Dicu bi legli po slami iznad blaga, a zahod je bija u prirodi. Okupali bi se par puta godišnje i živili po devedeset godina, a danas se ljudi peru svaki dan i umiru ka muve. Ručak je bija malo pure i mlika, malo bolji je bija o svecima, a za večeru obavezno rašćika. U posne i blagdanske dane radija se zeljanik i popili bi čašu vina, nikad dvi...
Danas ima svega i ničega
- A danas?
- Danas svega i ničega, gore nikad nije bilo!
Napriča nam ovoga i svega još mudri Mate, ali mi opet u dim, za komin, oko staroga bronzina, u susida Mikasovih, Joze (53) i majke mu Danice (90), najstarije u selu.
- Baba Danice, a od čega ste živili nekad?
-Od ničesa, a najviše od gladi!
- Kako ste doživili ovolike godine?
- Lako, nikad u likara ne iden.
- A tablete?
- Ne daj Bože! Ako zaboli glava, proće! Dobro spavan, meso nikad za večeru ne jiden, domaće mliko popijen, eto ti.
- Kažu da se ne cijepite protiv gripe?
- Pa nisan pas da me cijepe...
- Odete li izvan Vele Njive?
- Di ću? Bila san u Zagreb dva dana, jedva san čekala uteć. Ne znan ja odat po gradovima...
Uz put ugledamo i kuću s bazenom, u Velu Njivu navraćaju i turisti, četiri miseca je puna, dolaze obitelji s dicon. I gradi se još jedna ovakva. Nisu ni oni na kraj svita ka šta izgleda po ovoj kiši.
Na koncu smo opet kod Gorana Mikasa koji je nadavno u Zagrebu predavao o mitologiji gornjopoljičkoj, u organizaciji udruge "Val kulture" čiji je aktivni član, a njegovih se priča i pismica nikad naslušati. Višćice i vile, Manjinjorgo i Miždrak, Topac i Perun, njegov su svijet. Ipak, zanima nas je li što novoga otkrio.
- Ima kako nema. Noć uoči Svetog Ivana pali se u nas Cvitnjak, stožina od brimena slame složenih oko suve grane u sridi. Kad se upali vatra, cvitovi bi išli ravno u nebo.
Suva grana ti je Perunov dvor, di se krije Jurina (Jure ili Jarilo, Perunov sin) nevista Mara. Cvitnjak je krošnja, slavensko Stablo svita. Jure se vraća iz boja sa zmajem, a to ima i u pismi: "Ko to tamo noću stranon oda i za sobon konja voda?"
Taj Cvitnjak znači Juri pokazuje put do neviste, di mu je dvor, ali drži i nebeski svod da ne padne na zemlju – tumači Goran, bez čije priče teško da bismo valjano završili štoriju o Veloj Njivi.