Vazduh ugodan. Gledam pasulj i šargarepu u bašti kako rastu. I jabuku. Hoću da je uberem, ali ne znam gde su merdevine, možda da uzmem palamar? Ah ne, pomislim u magnovenju, mogu da poderem pantalone da dve jabuke metnem u špag. Bem ti lebac, bre, ponašam se ćivtiski, ko da mi je keva ćifta nepodešenog čilibara.
Bolje da se maknem i odem u bioskop. Pre toga moram da promenim čaršafe i operem činije. Sve se ubundžalo, čak i čerek leba na seniji, treba tu i bojadžija. I sebe moram da rešim. Prvo kod moga berbera da se ulepšam, onda na fudbal, posle u bakalnicu kod onog bilmeza koji mi uvek isuši buđelar i kupiti detetu bukvar.
Mora da nauči azbuku. A ni kiriju za ovaj mesec nisam rešio. Nije da treba da bivstvujem ko Hristos u vertepu, ali, brate, nisam zumba ni makaze ...
Želite li dopuniti temu ili prijaviti pogrešku u tekstu?