Već je bio jedan sat u noći, ispijene su butelje i vina i ne baš skupog whiskeyja (15 boca Johnnieja Walkera), samo je još torta trebala stići poslije duge večere za krstitke, društvo je plesalo sve u šesnaest, pa se onako južnoevropski – spojilo u vlak, svih njih 120, jedan ruke na ramena onome ispred sebe, migoljio je vlak po restoranu Carmen, izišao i na vrata – i nitko se više nije vratio, pa ni da bi podmirio račun.
Onaj jedan konobar koji je ostao u tu sitnu uru donio je tortu i zaprepašten ustanovio da gostiju nema u restoranu. Istrčao je na parkiralište, uočio neke koji su se još ukrcavali i pomislio – kako je poslije rekao policajcima – pa zar ću se ja jedan nositi s njih sto?
Da budemo precizniji: večera jest organizirana za 100 osoba, ali na kraju ih je došlo ...
