Sport Vodeni sportovi

sretan rođendan!

Devedeset mu je tek: proćakulali smo s najstarijim hrvatskim zlatnim olimpijcem, otkrio nam je sve o povijesnom finalu

sretan rođendan!

Bila je 1952. godina, mjesto radnje Helsinki, kada je Duje Bonačić kao jedan od četvorice veslača splitskog Gusara doveslao do povijesnog zlata, prvog olimpijskog za nekog hrvatskog sportaša i za tadašnju Jugoslaviju.

Prošlo je 67 godina od tada, a s “mladićem” Dujom našli smo se nedaleko od njegova stana na Bačvicama, u Hotelu Park, da mu čestitamo okrugli 90. rođendan.

– A slušaj, perfektno sam – nasmijao se šjor Duje.

Vratio se iz “pošte” gdje je otisnuta prigodna dopisnica s njegovim likom, sjeo u fotelju i skinuo splitsku kapu otkrivši još uvijek ne sasvim sijedu kosu.

– Šta ću posidit, al san poludija. Iman još i dosta kose, jučer se začudila ona vaša Mirta Šurjak kad san skinija kapu. Reka san a šta bi ti tila, da san ćelav.

Vozite i auto?

– Vozin, puno mi je lakše vozit auto nego odat.

Sretnemo vas na Zenti?

– Dođen doli svaki dan kad god mogu, doli mi je brod, malo oko njega, malo u kafić, sedem, popijem kafu, proćakulam...

Koji brod imate?

– Imam jednu “raketu”, jedrilicu. Nisan još izaša s njom na more, novi je brod, još ga opremam, moram to dovršit pa ću valjda ovog lita zajedrit.

Odete li na regate?

– Bija san na puno regata, zadnjih godinu dana nisam, posvetija san se brodu.

Tko vam je u posadi?

– Kako kad, nekad familija, nekad prijatelji, nađemo se, klapa.

O finalu u Helsinkiju sve se zna, u četvercu ste s Velimirom Valentom, Petrom Šegvićem i Matom Trojanovićem pomeli konkurenciju. Kako je bilo biti tih dana u Helsinkiju, s povijesnim zlatom oko vrata?

– Gledali smo do kraja te Olimpijske igre, to nam je bila nagrada. U neku nam je ruku to darova naš ambasador koji je bija u Helsinkiju, Makedonac, simpatičan čovik, a niko ga nije obadava. Doveja nas je u familiju, feštiđali smo s familijom svi skupa i onda nam je osigura da ostanemo.

- Bili smo na zajedničkom pasošu s osmercem, naši su rekli da moramo i mi s njima doma. A obećali su nam da ćemo gledat Olimpijske igre do kraja, a sad da ne može. Otišli smo onda sami u ambasadu, a Makedonac nam je reka da se ne sekiramo, da ćemo bit njegovi gosti do kraja i tako je bilo.

Onda ste guštali do kraja?

– Veslalo se prvi dan već kvalifikacije, a peti dan veslanje je bilo gotovo i onda se obično ide doma, a to nije pošteno. Ne vidiš ništa, ali mi smo eto ostali do zadnjeg dana. Na kraju su nas pitali oćemo avionom do Zagreba ili feratom po Evropi polako. Rekli smo daj nam avion i doviđenja.

Kakav je u to vrijeme bio Helsinki?

– Za nas je bija neuobičajen jer je bija sređen do kraja, sve se znalo. Imali smo uvjete na koje nismo navikli, nama je bilo zima, išli smo u kaputima, a putem otvoreni bazeni u kojima se ljudi kupaju. Bili smo u čudu, kasnije smo pročitali da otvorene bazene griju, nama je to bilo nepojmljivo.

Što ste gledali do kraja?

– Gledali smo plivanje, vaterpolo...

A imali ste i vi zanimljive navijače?

– Došli su nas gledat hajdukovci Bernard Vukas i Vlade Beara, vaterpolist Veljko Bakašun... Svima smo govorili da ćemo bit prvi, ali samo njih par nas je došlo gledat. I to je bilo smišno, slušali su organizirani prijenos trke na stazi. Dogodilo se, ka šta se uvik događalo u ta doba, da je razglas crka. Slušali su prvih 500 metri, a mi smo bili četvrti. “Kako četvrti, a govore da će bit prvi?”, mislili su. Sad... Dalje nisu znali ni di smo ni šta smo. Kad su nas vidili svojim očima da smo prvi, mislili su da smo se isforsirali, da ćemo krepat do kraja. Nismo krepali, onda je bila fešta, svi su bili u vodi i ovi naši šta su nas došli gledat.

Kakvi ste bili s hajdukovcima?

– Uvik smo bili dobri. Pazi, Vlade Beara se počeja bavit sportom kad i ja, kad nam je bilo pet godina. Od onda se znamo i pratimo. Ka mularija smo se znali, onda i ka stari, nije bilo nikakve razlike u razgovorima. Luštica je bija dobar s nama, Vukas je doša kasnije.

Jeste li bili kasnije na nekim Igrama, kao gledatelj?

– Bija sam u Munchenu 1972., e to je bilo dobro. Sprema sam se ić u svom aranžmanu, polako san kupija pare jer san računa da je blizu. Prije nego sam ima partit je došla iz Olimijskog komiteta poruka da ka dar nama osvajačima medalja nude da idemo u Munchen mukte.

Onda vam je ostalo love šta ste skupili? 

– Ostalo je vraga love, ne može love ostat nikako. Bilo mi je drago jer smo se našli svi, stari olimpijci, veslači, vaterpolisti. Posli san bija u Rimu, tu nas je posla Splitski savez sportova. Na kraju sam bija još u Moskvi, ne znam ko nas je tamo posla.

Kakvi ste bili s ostalim kolegama iz čamca?

– Bili smo, ne samo mi iz čamca, prijatelji i vanka kluba. Uvik je bija među veslačima sklad, uvik bi se nakon regate lumpovalo. Na Bledu je kazino bija glavni.

Kad ste se počeli baviti sportom?

– Počeja san ka dite s Bearom. Imali smo pet godina, trenira nas je Ante Paut kojeg nažalost danas niko ne spominje, šta je sramota. Bija je mali rastom pa su mu u “Sokolu” dali da vodi dicu, jer je visok ka i oni, ali svima nam je da osnove sporta i sinkronizaciju pokreta. Veliki broj njegovih učenika je bija u reprezentaciji, Braco Zelić vratar u rukometu, Vlade Beara, Vele Valenta, ja... A niko ne stimaje tog čovika koji nikad nije dobija pare za to jer je radija ka amater. To je šteta šta se u nas ne cijeni onoga ko je nešto napravija, nego ko je bolje napuvan.

Kako ste trenirali u to doba?

– Liti smo se bavili plivanjem i vaterpolom, zimi rukometom ka dopunski trening. Krosevi su bili u modi, na taj smo način bili u treningu cilu godinu. Bilo je i dobro šta se minja način treninga, rada, jedno je veslanje, drugo plivanje. 

Jeste li imali problema radi veslanja sa zdravljem? Neki se žale da ih bole leđa...

– Ma je, sve ih boli. Ništa posebno me ne boli. Ali bolilo je kad si trenira. Trčiš dvadeset kilometri pa je normalno da te boli, ali mišići rastu. Ja san bija meškinjast ka dite, rugali su mi se da iman prsi od pivca. Ali pomalo se to razvija, šta ideš dalje ideš jači. Puste godine veslanja, sve do ‘56. - ‘57. san vesla kad smo prestali u četverac, pokuša san s mlađima bar da uvate neki ritam, da ih naučin, uputim. Onda sam radija ka trener, dosta san bija vezan u veslanju. Onda san jedrija u krstašima.

Vjerojatno tu na Zenti?

– U Zenti sam stalno jer živim na Bačvice od 1942. Pa sad ti kontaj koliko je to, ako imaš kompjuter možeš.

A posao?

– Završija san Prirodoslovno-matematički fakultet u Zagrebu, smjer geografija. Predava sam najviše u Pomorskoj školi osnove geografije i oceanografije i meteorologiju. U Zadru i Splitu predava sam i na Višoj školi, bija san direktor Pomorske škole jedno 15 godina. Onda sam dobija misto prosvjetnog savjetnika za meteorologiju, geografiju i oceanografiju za cilu Dalmaciju. Nakon toga sam iša u penšjun i sad slušaj, triba izdurat šta moš više. Nije velika penzija, al moš živit.

- Pita on već koliko će nas bit na stogodišnjicu – dodao je Duško Krstulović, veliki Dujin prijatelj i dugogodišnji trofejni predsjednik Gusara.

Ali imate i olimpijsku naknadu za izvrsnost?

– Dobija san naknadu za izvrsnost, zadnjih godina dođe ka Bog. Slušaj, ne da pomogne, nego puno pomogne, moja penzija ka direktora škole je četiri iljade, a za olimpijsko zlato dobijen pet. 

 

‘Rođak mi je Boris Gregorka, brončani iz ‘28.’

Po majci je šjor Duje – Slovenac. I u rodu s još jednim velikim sportašem.

– Po materinoj familiji imam brončanog olimpijca, Boris Gregorka (brončani u ekipi u kojoj je bio i legendarni Leon Štukelj 1928. na Igrama u Amsterdamu, nap. a.). Bio je majčin nećak. Unuk od moga dide, ja sam jedan, on drugi, ja po jednoj, on po drugoj ćeri – kazao nam je Bonačić.

- Bili smo jedan put na Bledu onako samoinicijativno, s tribina pratili regatu. Rekao sam organizatorima da je tu njihov Slovenac, zlatni olimpijac. Ajme, odma su to dali na razglas, obasuli ga poklonima... - dodao je Duško Krstulović.

‘Nisan uspija završit brodogradnju’

Otkrio nam je Duje Bonačić i jednu svoju neostvarenu želju.

- Tija san završit brodogradnju, ali zapeja san na matematici koja nema veze s tin, ali takvi su programi. Zato mi je sin  uspija, njemu je to išlo ka od šale. 

Želiš prvi znati vijesti o Hajduku?

SD Hajduk
Naslovnica Vodeni sportovi