Dalmacija Split

šarac u inspekciji

Je li splitski turistički bum uništio ili spasio Get? Evo što su nam o svemu tome ispričali preostali stanovnici Palače

šarac u inspekciji

Shvati da ova Palača nije građena za bilo koga, to je radija bog, to je radija Jupiter za sebe! 

A svi oni koji su unutra upali, prije ili kasnije, uključujući i nas, to su metastaze. Mi smo božansku Palaču smrvili i napravili selo. Ali ono šta je ostalo od Dioklecijana – Jupitera i ovo šta smo svi poslin od ostatka napravili, nije naše, to je svjetsko. I dolaze ljudi iz ciloga svita, lipo in je ovde, guštaju. Zašto onda mora izgledat ovako neredno – priču o Getu, njegovin stanovnicima i njihovin fureštima poetski je postavija moj vodič Baldo, prvi glas Geta, moj Vergilije, s tin da ja nisan skroz Dante, a Palača nije skroz pakal, više je purgatorij, ali on je skroz u književnosti i u Getu...

- Onda da te ja vodin kroz Get? Ol ne znaš i sam? Da uđeš tamo di novinari obično ne ulaze? Nema problema, vodit ću te ka pasića, od kantuna do kantuna. Nego, prije svega reci mi jel ti čitaš Dantea, Petrarcu i Boccaccia? Ako ne čitaš, nećeš ništa razumit o nama ni o sebi.

A znaš šta je na ovu temu pisa Lope de Vega; španjolski seljaci iz sela Fuente Ovejuna zatukli su jednoga markiza i kad in je došla inkivizicija u istragu, svi su vikali: 'Fuente Ovejuna!' Oće reć: 'Cilo je selo!' Tako smo i mi svi pomalo nagrizli Palaču, ali tribamo je svi znat obranit – govori mi moj Servantes, Luiđi i Vergilije u jednome liku vodiča, pa konačno sidamo na temu:

- Turizam je Getu donija vrhunski prosperitet, ako ništa, svaka kuća je dobila banj. Ali nekretnine su domaćemu svitu preskupe. Snašli su se oni s većin stanovima, jer su ih podilili pa rentali, ali neki su nakon godina gladi jedva čekali prodat i iselit.

Treći iznajmljuju, a žive po predgrađu. Sve okej. Ali ostali su problemi, osta je kaos i komunalni nered. Neka svi rade, rentaju, snalaze se kako znaju, ali moraju se znat red i pravila, kaos nikome ne odgovara – kaže mi dok se uspinjemo do naše prva junakinje, tete Lile koja je u Dominisovoj ulici od 1965. godine.

Liva ponistra gleda jon na Cardo, Dioklecijanovu ulicu, a desna na Vrtal, komadić zelenoga raja u srcu kamenoga grada.

Kad je matrona propala kroz kondut

- Ovih mojih dvajstipet kvadrata ne bi minjala za ništa na svitu. Kad je doša turizam, otpuvali su oni šta su škodili živcima, karali se i galamili, bacali škovace i prolivali vrčine kroz ponistre. Jedino šta mi malo smeta je naprestalno zujanje doli s Dioklecijanove, skupu se na vrhunske Biškićeve čikolade ka muve, jušto pod moju kužinu, a posebno mi grubo zvuči korejski jezik. Pa san stavila nove ponistre i držin zatvoreno – tumači nan teta Lile kako je našla svoj mir usrid najvećega šušura na Mediteranu.

A prije je bilo svega, najviše smija i suza. Sićaju se kad je jedna familija išla montirat svoj prvi kondut. Nalili oni betonsku dekicu na grede od poda, a grede gnjile. I kad je matrona sela na školjku a to je bilo ka jedno svečano otvaranje, svi su se skupili, propala je i ona i kondut!

Skoknili smo i do susida, barba Ive Žitka, a to van je oni brodski strojar o kojemu jeMarijan Ban napisa 'Ruzinavi brod'. Iz Tršćanske je priša u Dominisovu prije tridesetak godin, kad su drugi bižali.

- Bija je teški ruvinjac ovde, sve smo tribali prominit, a danas ne bi iša odavde da mi neko da milijune.
Je malo nezgodno odit po ulicama, triba mi do Zlatnih vrata i deset minuti kroz kolone turisti, a to je pedeset metri odavde. Ali pogledaj ovu lipotu, naša tiramola poviše vrtla bila je na svin televizijama svita, a i ja s njon kad pušin na ponistru – smije se barba Ivo, koji je tri sobe da u turizam. Ipak, mori ga, ka i sve stanare ove nekad popovske kuće, problem s krovon.

- Vlaži na sve strane, ulazi voda, katastrofa. A procijenili su da bi popravak košta 600 iljada kuna! Pa kad će nas desetak familija to skupit iz pričuve?! Mislin da bi nan grad, država, ko bilo, na neki način triba pomoć, pa mi smo Palača – kaže šjor Ivo.

- A di auta parkirate?

- E to je muka. Za prinit bilo šta moraš cilu štrategiju smislit. Dovest šta bliže možeš, pa plaćat karete – objasnija nan je.

Kuka i motika

Kad smo kod kareta i karetaša koji ka jedna motorizirana brigada Dioklecijanove palače nose život u nju, tili smo ih čut i vidit.

Jedan od njih tridesetak, Mišel, rođen je na Grgurovoj poljani, od 13 godine je karetaš, a rođen je 1977. pa računajte otkad je u poslu. Kritiziraju ih da voze u svaka doba, vanka propisanoga reda, a dvi furešte su smečili pa se na njih digla kuka i motika.

- Znan sve šta nan govore, ali imamo i mi svojih problema. Vrime dostave kako je sada propisano ujutro od pet do sedan meni odgovara, ali ugostitelji će bit u problemima, ne znan kako će u pet ujutro obavit nabavu, a niti jedan ne otvara prije devet.

Drugo, imaju premale magazine i uvik nekome nešto fali. Triba pogledat i kako je vozit po onoj gužvi po cijeni kutije marlbora, od Đardina di je dostavni punkt pa do Pjace triba nan dvadeset minuti, do svetoga Frane i po ure. Mučimo, radimo, ne bunimo se.

Ne znan kako bi grad funkcionira da nismo na raspolaganju u svaka doba, pitajte stanare, ugostitelje, iznajmljivače, mali svit koji je osta... I mi bi tili da bude red, nama to paše, svima to paše. Ali morali bi sist pa se dogovorit. Zašto bi išli mene najmanjega u ovome turističkome lancu ubit, koja je to igra – pita se Mišel.

Šuma zagonetnih kabela

Grad je zaboravija regulirat vrime vožnje po Palači za dvadesetak golf - autića na struju koja razvoze hotelske goste i bagaje, njih se u novoj odluci ne spominje, a to nije u redu.

Dok idemo prema idućemu govorniku, vodič mi kaže šta njega brine osim šta nisan baš upućen u staru književnost.

- Šta će bit sa školon? Ukinit će nan školu jer nema dice, prvašića je sve manje, bojimo se da će bit i gore – glasno razmišlja, a onda nan pogled opet padne na trošnu infrastrukturu u Palači:

- Vidi ove kabele, cila šuma kabela je po zraku. A viruj mi, kad bi ih sve prisika, ne bi deset kućanstava ostalo bez letrike. Ko zna otkad su ovi, niko ne skida stare, samo se nadožuntaju novi – pokazuje, a onda dolazimo i do Kružićeve ulice, koja je prije par godin izašla u novine ka jedina ulica u staroj jezgri iz koje stanari ne žele otić.

- To je gotova priča, ne bi oni nikad otišli, ma umela ih je buka. Pa ovde usrid grada je ka u disku na otvorenome cilu noć. Ljudi nisu mogli izdržat i pobigli su - navija se moj vodič kroz vrime, a sigurno je polovicu zaboravija jer Get poznaje u svaku facu, u svaki kantun, mlije ka maženin kad je getanska Ilijada posridi.

Na dnu Bosanske od 1980. je filigranska butiga šjor Viktora Čivljaka, jednoga od zadnjih gradskih obrtnika, kojega više cijene stranci nego domaći. Osim onih čije su babe i didi kupovali nakit u njega, oni se vraćaju generacijama, na šta je ponosan.

Amerikanci u nesvijesti

A šta grad misli napravit?

- Amarikanci padnu u nesvist kad vide kako izrađujemo nakit, sve ručno. Napravili su brošuru o meni, vidi na zidu. A u ciloj Bosanskoj samo smo pašticer Kirigin i ja ostali od starih obrtnika, s time da je on najstariji. Turizam je sjajna stvar, ali mislim da se grad trebao pobrinuti za svoje obrtnike, oni su ono što stranci žele doživjet, sve ostalo imaju doma – mudro će šjor Viktor.

Baš da ću poć ča kad zove Juroslav Buljubašić, poznati splitski poduzetnik, koji je među prvima otvorija hotel u jezgri, "Marmont" na Dobriću:

- Ajde kad već pišeš kako su građani ostali bez grada, skokni do mene, iman ti nešto reć na tu temu. Za početak, nisi u pravu...

- Nego kako?

- Slušaj kako se živilo nekad u gradu pa ćeš možda razumit. Rodija san se u palači Bajamonti - Dešković, a to je granica Varoša i povijesne jezgre.

U šufitu smo živili, nas četiri familije u četiri sobe, četiri kužine s jednin kondutom, bez banja. Kad san bija mali, mater me kupala u maštilu, a poslin san se iša tuširat u tete koja je živila u Getu, dok su drugi išli u javno kupatilo u Hrvojevu.

Alarm protiv narkomana

Donadavno više od trideset posto stanova u Getu nije imalo banj. Kad san krajen osandesetih vodija kavanu "Zlatna vrata", bilo je svega, narkomanije, pijanaca, šporkice, u WC smo stavljali alarm da znamo jel se neko zadrža više od pet minuti jer je to značilo da se unutra drogira.

Od ciloga ugostiteljstva ima si konobe koje su nudile crno i bilo vino, srdele i kuvana jaja, tek poslin su došle tripice i rižoti, pizze. I sad mi reci, u zadnjih deset, petnaest godin otkad je turizam doša u Split, jel se šta prominilo?

Točno je, puno se svita iselilo, ali zahvaljujući ugostiteljstvu i iznajmljivanju obnovilo se zgrada, i to kvalitetno obnovilo, koliko nikad u povijesti. Ima još nereda, ali Get izgleda najbolje od Dioklecijanova doba! Standardi su se digli u nebo – zapalija se Buljubašić i predviđa nastavak ove štorije:

- Doće brzo vrime kad će apartmani izdušit, a hoteli i najkvalitetniji smještaj će ostat. I onda će u bivše apartmane počet useljavat imućniji ljudi, ka šta je svigdi u svjetskim centrima.

I onda ćemo bit izmišani, domaći i doseljeni, siromašniji i bogatiji. Zanimljivo je kako se diga splitski turizam; bez ikakvih strategija i uhljeba, samo na kreativnosti njegovih građana, malih obrtnika i poduzetnika koji su pripoznali poslovni trenutak i sebi stvorili posal. Imali smo i ludu sriću da nas je dotekla Dioklecijanova palača, Marjan, čisto more, otoci, Cetina i slapovi Krke, sve prid noson. Nismo mogli ne uspit.

I di sad zapinje? Na komunalnome redu. Brinu nas štekati koji su prikrili sve pjace i prolaze, buka i drugi nered. A na kome je da to riješi? Pa na vlastima. Građani i poduzetnici svoje su dali, oni digli splitski turizam – zaključuje Juroslav.

Nakon svega, svih ovih misli i besida, šta će mi Dante i Petrarca? Atroke Boccaccio.

Naslovnica Split